Currently viewing the category: "Novinski članci"

*Tekst objavljen u časopisu Biznis & Finansije, Februar 2013

Sve veći broj ekonomista smatra kulturu, odnosno neformalne institucije bitnim činiocem u objašnjavanju razlika između siromašnih i bogatih zemalja, odnosno zemalja koje beleže rast i onih koje stagniraju. Oni koji to opovrgavaju,  na primer vodeći ekonomisti poput Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona, smatraju da su ekonomske i političke institucije, a ne kultura ključne po ekonomske ishode i da su zemlje koje ne uspevaju da ostvare privredni rast pre svega one kod kojih je došlo do razvoja tzv. ekstraktivnih institucija kojima se štite svojinska prava samo izabranih pojedinaca.

Verovatno najpoznatiji pristup razlikovanja nacija prema aspektima kulture stvorio je Gert Hofsted. Jedan od najcitiranijih autora u oblasti društvenih nauka,Hofsted je još šezdesetih godina prošlog veka radeći za IBM primetio da se zaposleni iz različitih zemalja razlikuju prema određenim dimenzijama kulture. Nakon sprovedenog istraživanja formirao je bazu podataka o stavovima zaposlenih u IBM – u u različitim zemljama širom sveta i inicijalno definisao četiri dimenzije kulture – distancu moći, individualizam, muževnost i izbegavanje neizvesnosti. Tokom godina utvrđene su i dve dodatne dimenzije, a obračun za prvobitne četiri dimenzije proširen je na preko 90 zemalja, među kojima se nalazi i Srbija.

Rezultati Hofstedovog indeksa za Srbiju u velikoj meri se poklapaju sa stereotipom koje o nama imaju drugi, ali i mi sami. Prvo, Srbi vole autoritete. Drugim rečima, u Srbiji postoji izražena distanca moći između podređenog i nadređenog. Drugo, Srbija je izrazito kolektivističko društvo, u smislu da se grupe staraju o pojedincima koji su im zauzvrat lojalni. Treće, prema orijentisanosti na postizanje uspeha i isticanju u odnosu na ostale (komponenta muževnosti) rezultat za Srbiju je negde blizu sredine. To znači da slobodno vreme i fleksibilnost i dalje imaju relativnu prednost u poređenju sa na primer uspehom u odnosu na konkurenciju. Konačno, prema poslednjoj dimenziji kulture Srbi ne vole neizvesnost i nemaju visok stepen tolerancije za  „neortodoksno“ ponašanje i nove ideje.

Zbog čega imamo takve karakteristike? Moguće objašnjenje je da pomenute dimenzije kulture dovodemo u vezu sa dominantnom religijom – pravoslavljem. I zaista barem delimična potvrda nalazi se zajedničkim karakteristikama navedenih dimenzija kulture Rusije i Srbije. Druga mogućnost je da dimenzije kulture dovedemo u vezu sa našom  „kolonijalnom“ prošlošću. Rezultati ne odbacuju mogućnost da je  „pusto tursko“ ostvarilo presudan trag, jer kulturne dimenzije Srbije i Turske takođe imaju veoma slične rezultate. Treća mogućnost je veza između kulture i drugih aspekata podneblja u kom se nalazimo. Na primer sličnost dimenzija kulture Srbije sa Hrvatskom čak je veća u odnosu na Rusiju i Tursku. Stoga je teško razaznati u kojoj meri je naš današnji kulturni obrazac posledica religije, kolonijalne prošlosti ili socijalizma.

Srbija
Turska
Rusija
Hrvatska
Švedska
SAD
Distanca moći
86
66
93
73
31
40
Individualizam (u odnosu na kolektivizam)
25
37
39
33
71
91
Muževnost (relativni uspeh u odnosu na konkurenciju)
43
45
36
40
5
62
Izbegavanje nesigurnosti
92
85
95
80
29
46

Izvor: The Hofstede Center

Ipak, u odnosu na uzroke koji su odredili naše kulturne dimenzije važnije pitanje je da li je sa takvim relativno nepovoljnim karakteristikama,  Srbija osuđena na niske stope privrednog rasta ili stagnaciju u budućnosti. Odgovor je dvoznačan, i da i ne. Da, u smislu da je pomenute dimenzije kulture koje utiču na privredni rast teško promeniti. Na primer, novija empirijska istraživanja utvrdila su da su pojedini dimenzije kulture kojima se mi ne možemo pohvaliti, poput individualizma od izuzetnog značaja za privredni rast na dugi rok. Ne, jer važnost kulture opada kada se ustale ekonomske institucije. To znači da ne moramo da se menjamo – i dalje možemo da imamo slovensku dušu i da gledamo “Sulejmana”, ali moramo da dovedemo u red ekonomske i političke institucije.

Promena kulturnog obrasca svakako bi omogućila bržu promenu neefikasnih institucija. Ovako nam preostaje da čekamo da se u trenutku kada onima koji su formirali ekstraktivne ekonomske institucije (čitaj sprega tajkuna i političara) opadne politička moć ili im se isplati da postojeće institucije zamene onima koje će podjednako štititi sve. U Srbiji će to da potraje.

Lakše bi bilo sa kulturom!

– See more at: http://bif.rs/2013/02/kulturni-obrasci-i-privredni-rast-pravoslavni-izgovor/#sthash.l7Tfe0QH.dpuf

 

Арапско пролеће, мадридски трг, паљење Лондона, сукоби у Риму, штрајкови у Грчкој, протести у Њујорку. Заједнички именитељ ових догађаја је незадовољство осиромашених делова становништва понашањем финансијске и политичке елите. На први поглед супротстављене стране су јасно одређене. Студенти, радничка класа и „поштена интелигенција“ насупрот банкара, берзанских шпекуланата и преосталих „лумпенинвеститора“. Наравно, ту су и политичари стратешки распоређени на обе стране. Ипак, не могу да се отмем утиску да су протестанти свој бес отелотворен у бацању каменица на излог банке и разочарање оличено у мирном седењу испред берзе уперили у (потпуно) погрешном смеру. Стварни противник протестаната не вози спортски аутомобил и не носи фирмирана одела. Стварни противник „огорчених“ је глобализација.

У протекле две деценије светска привреда је претрпела драматичне структурне промене. Глобализација је проширила могућности размене и увећала конкуренцију у великом броју сектора. Неке од последица глобализације су и реалокације бројних индустрија, али и пад запослености и стагнирање доходака значајног броја запослених у развијеним земљама. Глобализација је вероватно најзначајнији узрок зашто данас развијене привреде нису у стању да створе довољан број нових радних места. То по правилу највише погађа младе особе и оне који су при крају радног века остали или тек треба да остану без посла. Поменуте особе одговарају опису просечног протестанта.

Другим речима, за високу незапосленост и растућу неједнакост у развијеним привредама нису „заслужни“ банкари, него високо продуктивна, а јефтина радна снага у земљама у развоју. Пре двадесетак година то су биле кинеске шваље, а данас су то можда индијски инжењери. Чини се да ће „огорчени“ бити ближе правим кривца за незапосленост и растућу неједнакост, ако уместо Вол стрита окупирају њујоршку кинеску четврт или заузму, ако не седиште неке кинеске корпорације, онда бар кинески ресторан брзе хране. Глобализација није једини противник „огорчених“. Други противник је технолошки развој. Технологија једноставно доприноси расту незапослености јер је њено коришћење јефтиније у односу на ангажовање радника. Поред тога, делу незапослених недостају вештине коришћења технологије што просечне протестанте чини тешко упошљивим. Да ли ће се један део протестаната организовати и створити нови лудистички покрет, разбијајући ајпеде, компјутере и друге уређаје? Сумњам. Вероватно ће се задржати на разбијању излога Мекдоналдса.

Заједно, глобализација и технолошке промене стварају добитнике и губитнике, а то неминовно значи и раст неједнакости. Неједнакост није проблем сам по себи. Проблем настаје када се створи запаљива мешавина незапослености, растуће неједнакости и одсуства привредног раста. То се претходних деценија није дешавало у развијеним привредама пре свега јер су губитници били у великој мери компензовани. У САД и једном броју чланица ЕУ амортизер је била лабава контрола политике кредитирања, односно финансијска дерегулација. Средња класа није могла да своје растуће прохтеве покрије стагнирајућим примањима, те се константно задуживала. Таква привреда, заснована на приступачном кредиту, није створила само шпекулативни мехур на тржишту некретнина, већ и мехур на тржишту рада – запошљавајући велики број људи у сектору услуга. Када су оба мехура пукла, растућем броју незапослених радника у индустрији придружио се велики број незапослених из сектора услуга.

Компензација губитника у већем броју чланица ЕУ била је другачија. Многе земље ЕУ никад суштински нису одустале од модела државе благостања. Обезбеђивање бесплатног (или по симболичним ценама) школства, здравства, или омогућавање раног одласка у пензију подразумева да је уместо задуживања самих грађана код пословних банака, држава то чинила уместо њих увећавајући јавни дуг. Низак привредни раст (просечна стопа раста БДП у протеклих десет година за ЕУ износила је 1,3 процента), није могао да створи довољан број одрживих радних места на ионако ригидном тржишту рада ЕУ. Начин да се запосленост донекле одржи био је растући јавни сектор.

Резултат је мање више исти. Политичари су куповали време, дугови су расли, у неким земљама приватни, у другим јавни. Сви су покушали да делом избегну неминовну потребу за структурним прилагођавањем својих привреда захтевима глобализације. Сада је изазов знатно већи, јер је тешко помирити економско и социјално прихватљиво решење. До сад није јасно како ће се то извести, јер се чини да ни политичари ни јавности нису спремни да схвате свој положај. У свему је утешно што се банкари и даље сматрају главним кривцима. Много опасније је кад се кривци траже на другом месту, па био то и ресторан (кинеске) брзе хране. То би значило да су гора времена пред нама.

 

У исто време док се студенти боре да у септембарском року стекну услов за упис у следећу годину студија објављују се индекси којима се државе оцењују за спроведене реформе у протеклом периоду. Прве оцене уписане су прошле недеље. Светски економски форум је објавио резултате најновијег глобалног индекса конкурентности. Србија је ове године на 95. месту, за једну позицију боље него прошле године, али и даље нешто лошије у односу на 2010. годину. Ипак, Србија је чак седамнаест места иза Албаније(!) и шеснаест места иза Македоније(!). Да ли ће утисак бити поправљен, видеће се ускоро након објављивања ранг листе лакоће пословања Светске банке. Док штампа наредних недеља буде рециклирала вести о лошем рејтингу, приватни сектор ће славодобитно понављати да индекс конкурентности потврђује да је за њихове недаће искључиви кривац држава. Државни чиновници ће налазити оправдања и изнова обећавати како ће идуће године доћи до помака чим се буду отклониле само њима познате препреке, а аналитичари, у зависности од своје идеолошке провинијенције, запомагати за хитном државном интервенцијом или ће исту проклињати јер је баш њена претерана употреба довела до садашње незавидне ситуације.

Вероватно нико од поменутих (част изузецима) није сигуран шта индекс конкурентности тачно значи, нити како се израчунава. Глобални индекс конкурентности формиран је на основу статистичких показатеља и перцепција локалних менаџера у вези специфичних области битних за конкурентност. Индекс садржи чак 111 индикатора подељених у дванаест области. Већина ових индикатора (нешто преко осамдесет) представљају оцене засноване на перцепцијама локалних менаџера. Став менаџера добијен је анкетирањем, при чему узорак у Србији достиже „репрезентативних“ осамдесет испитаника, што значајно доприноси кредибилитету (сиц!) анализе. Анкета подразумева да приликом оцењивања менаџери треба да буду добро обавештени у вези сваког постављеног питања, без обзира да ли је реч о интелектуалној својини, јавним финансијама или трошковима пословања услед обољења радника од туберколозе(!?), … Да ли уопште треба сумњати да су у сви локални менаџери знали да оцене свако од наведених питања. На крају се сви прикупљени подаци алхемијским процесом, на начин који би најбоље описала Џоан Роулинг, своде на један једини показатељ. Поред тога што је пре свега реч о индексу који описује перцепцију релативно малог броја привредника, његов начин обрачуна неколико пута је мењан, многи индикатори на основу којих је формиран су дискутабилни или непотребни, а методологија је проблематична. Што се грбо роди време не исправи!

Чему онда такав показатељ и шта тај показатељ значи? Поред поменутих проблема у вези самог индекса, ни само значење појма националне конкурентности није најјасније. Конкурентност је нешто што се уобичајено доводи у везу са одређеним предузећем или привредном граном. На пример, може се рећи да је Србија постала мање конкурентна у производњи кукуруза и више конкурентна на међународном тржишту аутомобила. Да ли је онда могуће тврдити да је целокупна привреда Србије више или мање конкурентна? Према Светском економском форуму то је могуће. Конкурентност представља скуп политика, институција и других фактора који одређују ниво продуктивности земље. Али такав приступ није без проблема. Како политика, институција и других фактора у индексу конкурентности има толико да нисам сигуран да постоји било шта што не утиче на националну конкурентност, тиме је овај показатељ потпуно обесмишљен.

Пол Кругман је својевремено навео да опсесију стварања „конкурентне“ привреде сматра опасном јер доводи до захтева за привилеговањем појединих привредних грана или трговинских спорова. То се у Србији неће догодити. Прича о конкурентност у Србији није последица опсесије, већ покушаја да се убрзају реформе у појединим областима, при чему се конкурентност користи као поштапалица, али и помодарство. Наиме, у Србији је пре неколико година створен Национални савет за конкурентност, а постоји и програм за унапређење конкурентности привреде. Резултати су до сада у великој мери изостали. Разлог је нејака позиција овог тела, а делом и начин на који је програм мера замишљен.

И поред наведених проблема глобални индекс конкурентности привлачи пажњу и носилаца економске политике и приватног сектора. Зашто је то тако? Једноставно, људи воле да рангирају, а рангирање омогућава и постављање мерљивих циљева. Без обзира на све наведене проблеме индекс конкурентности испуњава своју (основну и/или једину) сврху – тера владу да нешто чини. Проблем је кад је наводи да чини непотребно или обећава немогуће. Уместо тога много је једноставније завршити понеки коридор и прикључити школе на интернет и ето скока на ранг листи. До тада, видимо се у идућем септембарском року.

 

 
Set your Twitter account name in your settings to use the TwitterBar Section.
%d bloggers like this:
PageLines